VATRA, PEPEO I NIŠTA

(Jovanka Orleanka)

Joan of Arc, 1500,  Centre Historique des Archives Nationales, Paris

Obratio mi se Bog lično. Govorio je jasno kao što ja sada govorim vama. Rekao mi je da me je poslao na zemlju da vam pomognem. Rekao mi je da sam ja ta koja će okončati ovaj rat. On mi je govorio...

Hodam po mokroj travi i blatu. Nebo je mračno i sivo. Oko mene su leševi. Beskrajni nizovi nedovršenih života, misli i osećanja. Leže jedan pored drugog, brat do brata, neprijatelj do neprijatelja. Neki još uvek čvrsto stežu koplja i strele kao da će ih upotrebiti ponovo. Ne žele da ih puste. Oko mene  beskraj praznih tela, napuštenih duša. Prolivena krv stapa se sa kapima kiše koje se sve brže spuštaju na već natopljenu zemlju i zajedno nestaju u njenoj dubini. Odlaze u zaborav, a za njima ne ostaje  ništa. Ostaju samo ova polja praznih tela, bezizražajnih lica i nepokretnih ruku.

Ja hodam. Osećam kišu na svom licu i krv kako mi kaplje sa vrhova prstiju. Osećam umor, i žeđ, i glad, ali i dalje hodam jer me je On poslao samo sa jednim zadatkom. 

Joan of Arc, 1882, Dante Gabriel Rossetti

Stojim pred velikim drvenim vratima. Oko njih kamen. Vetar mi probija odeću i zavlači se u kosti. Ne osećam hladnoću. Iza mene stoje vojnici uspravno i hrabro i zajedno čekamo da se vrata otvore. U gradu nas očekuje slavlje i gozba. Ne želim hranu i ne želim vino. Ne želim ništa od njih. Oni spavaju u udobnim posteljama i jedu najslađe voće. Ja želim svoj dom i zato hodam ulicom. Ulice su prazne. Tek ponekad srećem ponekog čoveka koji se užurbano sklanja sa kiše. Grad je izmoren ratom. Ulice su blatnjave od kiše i umrtvljene crnom smrću. U vazduhu osećam strah. Ne svoj strah, već strah drugih ljudi. Iako ne vidim ni jednog stanovnika osećam da i kad sede u svojim domovima, kraj vatre, u kosti im se uvlači strah, strah od neizvesnosti, od rata, od smrti i pakla. Saosećam sa njima. Žalim ih.

Joan of Arc in Battle, 1843, Stilke Hermann Anton

Ulazim u crkvu. Ona je prazna. Mrak. Jedino svetelo koje dopire do mene jeste svstlost sveća koje gore. Bezbroj malih sveća koje označavaju da je crkva otvorena za vernike. Prilazim grupi sveća i osećam toplinu. Prilazim im rukama i licem ne bih li se zgrejala i na trenutak zaboravila hladnoću, i sivilo, i strah, i glad koji vladaju napolju. Stojim i gledam u plamen sveća koje već dogorevaju. Ova vatra, ova svetlost uliva mi snagu. Uliva mi želju i razlog za borbu. Ja želim da ove sveće i dalje gore. Želim da mogu opet da dođem ovde i da mi ove sveće opet pruže utočište od hladnoće zime...i hladnoće sveta. Želim da i drugi ljudi mogu da dođu ovde i da osete isto što ja osećam ovog trenutka. Razlog moje borbe i pobede je upravo taj – opstanak ovih sveća da bi svi ljudi mogli da osete ovo što ja osećam sada.

Joan of Arc, victorious against the English, returns to Orleans and is acclaimed by the population, 1887, Jean Jacques Scherrer

Ležim u krevetu. Osećam oštar bol u nozi. Ne usuđujem se da pogledam u ranu ne iz straha već iz gneva – zbog ove rane ja sada ležim ovde dok moja vojska vodi moju bitku. Oni i ne znaju zašto se bore. Oni se bore jer im je tako naređeno. Oni ne znaju razlog, oni nemaju cilj.  Njima je dovoljno da znaju da rade nešto što se od njih traži i nije im bitno da li je to ispravno ili ne. Da li je to potrebno ili ne. Oni ne znaju. Ja znam. Meni je sve objašnjeno i ja znam, a ne mogu da učinim ništa. Bespomoćno ležim na ovoj slamarici i posmatram vatru. Ona gori. Njen plamen divlje pleše u ognjištu na isti način na koji moji vojnici sada jurišaju na zidine nekog novog grada. Ona isto tako ne zna svrhu svoje igre i svog postojanja. Ona ne zna da li čini dobro, da li me greje ili će mi možda naneti zlo. Kakvo zlo ona meni može da nanese kad ovako bezbrižno gori u ognjištu?

Capture of Joan of Arc, 1852, Adolphe Alexandre Dillens

Hodam u lancima. Pored mene koračaju dva stražara, dva viteza sa maskama na licima. Dva ogromna čoveka stežiu me za ruke i vode. Ja lebdim. Okupljena gomila uzdiše i kliče. Neki plaču, neki mole, neki se raduju i smeju. Trudim se da ne gledam u tu rulju iscepanih ogrtača i blatnjavih papuča. Trudim se da ne gledam sjajna odela i grbove koji ponosno sede na konjima i trude se da sakriju osmehe. Trudim se da ne gledam ni u vatru koja gori ispred mene. Zato gledam u nebo. Tražim objašnjenje i razlog, ali ih ne dobijam. Sivo nebo samo ćuti i osećam da me i ono posmatra, ali ja znam da me ono posmatra drugačije. Ono me priziva sebi.

The Life of Joan of Arc, 1843,  Hermann Anton Stilke

Stražari me guraju u vatru. Vezana sam, ne mogu da pobegnem. Odjednom počinjem da gorim zajedno sa njom. Napokon osećam razigrani plamen i u svom telu. Stapam se sa vrelom vatrom i postajem deo nje. Kada izgori ona izgoreću i ja i iza nje će ostati pepeo a iza mene neće ostati ništa.

Ada Vlajić