Frida Kalo
Slomljeni stub,  1944.                   
Ulje na platnu, Collection Museo Dolores Olmedo Patiño, Mexico City

„Slikam autoportrete zato što većinu vremena provodim sama, zato što sama sebe poznajem najbolje.“

Može se reći da ove reči Fride Kalo, najpoznatije meksičke umetnice, u velikoj meri definišu njenu umetnost. Autoportreti čine jednu trećinu njenog opusa i imaju veliki udeo kako u njenoj umetnosti tako i celom njenom životu.

Frida je počela da slika „iz dosade“. Pretrpevši neizmerno teške posledice saobraćajne nesreće, mesecima je bila vezana za krevet. Sama, izolovana, nepokretna, u slikarstvu je pronašla svoj svet, beg iz nepomičnog kreveta i prazne sobe. Sebe je posmatrala danima, mesecima. Studirala je svoje lice, svoje telo, sebe samu. Sva svoja razmišljanja i osećanja projektovala je na platna. Njeno lice danas je prepoznatljivo mnogima od nas, čak i onima koji o njoj samoj i o njenoj umetnosti ne znaju gotovo ništa. Svojim autoportretima Frida je svoje lice urezala u umove miliona ljudi i osigurala da ono nikada ne bude zaboravljeno. 

U stravičnoj nesreći koja se odigrala 17. septembra 1925. godine kada je u autobus u kojem je bila udario trolejbus, Frida je zadobila ozbiljne povrede čitavog tela: slomljen kičmeni stub, slomljenu karličnu kost, ključnu kost, rebra, jedanaest fraktura desne noge, smrskano i dislocirano desno stopalo, iščašeno rame, kao i povrede stomaka i materice, zbog kojih nikada nije mogla da ima dece. Oporavak je trajao tri meseca, tokom kojih je bila prikovana za krevet, a posledice nesreće pratile su je čitavog života. Mnogobrojne operacije, bolnice, meseci provedeni u krevetu bili su Fridina surova realnost. Bol koji je dolazio u talasima, bio je njen stalni saputnik, a bolna činjenica da nikada neće biti majka, proganjala ju je do kraja života.

Slika Slomljeni stub, nastala gotovo dvadeset godina posle nesreće, svedoči o fizičkom i psihičkom bolu koji ju je pratio. Jedan od mnogobrojnih autoportreta jedinstven je po usamljenosti autorke. Frida je sebe predstavila samu ispred neplodne brankasto-žućkaste zemlje koja se uranja u more ispod olujnih oblaka. Ona je do struka naga, ako izuzmemo medicinski korset koji joj drži kičmu. Sam kičmeni stub zamenjen je pravim arhitektonskim stubom koji je na nekoliko mesta slomljen. Njena bol pojačana je mnoštvom eksera koji se zarivaju u njeno telo i suzama koje se slivaju niz njeno čvrsto i stameno lice. Ovo je lice žene koja posmatrača obuzima svojim snažnim pogledom dok ga u isto vreme taj pogled razoružava uvlačeći ga u vrtlog bola, patnje, hrabrosti i odlučnosti. Njeno lice je naizgled bezizražajno i statično, ali ipak odaje duh neustrašivog borca spremnog da se nosi sa svim nedaćama koje joj život nanosi. Iza suza, slomljenog stuba i eksera koji probijaju telo, može se prepoznati životna vatra i neopisiva borbena želja. 

Autoportret sa ogrlicom od trnja 1940.

Rečima „Ja ne slikam snove, ja slikam svoju stvarnost“ Frida je najbolje opisala svoja dela i svoje autoportrete. Slikala je sebe onako kako je sebe videla. Bez ulepšavanja, bez preterivanja. Slikala je ono što vidi. Slikala je ono što oseća. Njeni autoportreti su njena najbolja autobiografija. 

Ada Vlajić