Gladna deca Kete Kolvic 

(Priča o slici uz naslovnu stranicu nove sveske Timočkog medicinskog glasnika)

Käthe Kollwitz Nemačka deca gladuju! (Deutschlands kinder hungern!), 1924. Litografija

Žena, majka, umetnica samo su neke od uloga kojima se Kete Kolvic predavala tokom života. Svojom umetnošću podarila je bezvremeni glas ljudima zarobljenim u bespuću omeđanim sumornim zidovima radničkih stanova i svetskim ratovima. Patnje radničke klase dominatna su tema umetničinog opusa, kao i teme rata i siromaštva, dok posebno mesto zauzima ožalošćena majka skrhana neizrecivim bolom gubitka deteta.

Sve ove priče ispričane grafikama i crtežima Kete je proživljavala i sama slušajući mnogobrojne žrtve industrijalizacije i rata. Neretko se susretala sa pacijentima svoga supruga, dr Karla Kolvica čija se ordinacija nalazila u radničkom kvartu Berlina, ali i sa mnogim stanovnicima ovog kvarta i slušala upijajući u sebe sudbine onih čija je svakodnevica bila obojena mračnim tonovima porodičnog nasilja, alkoholizma, prostitcije, gladi, bolesti, smrti. Pogled sa prozora porodice Kolvic na sumorne zgrade gusto zbijene jedna uz drugu gotovo bez ikakvog prostora koji bi ponudio mogućnost opuštanja, bez parkova koji bi omogućili dečju igru, ali i na otvoren prostor obližnjeg jevrejskog groblja u mnogome je bio bolji od pogleda prosečne radničke porodice koja sve što je mogla videti jeste stega zidova zgrada, crnilo mračnih uskih ulica i sitno parče sivog neba Berlina.

Veliki rat ostavio je Evropu u ruševinama i očaju. Pronalaženje pravog puta za svakog pojedinca predstavljalo je svojevrsani zazov sa kojim se borio sopstvenim snagama. Prizori rata kao i patnje, bola i gubitka koji su se osećali mnogo godina kasnije  bili su česta tema umetnika, posebno nemačkih, u godinama posle Prvog svetskog rata. Nesrećne sudbine ratnih veterana, invalida doteranih do prosjačkog štapa, udovica vojnika primoranih na prostituciju postaju svakodnevica posleratnog Berlina 20ih godna 20. veka kao i česta scena umetničkog platna. Ipak posebno mesto zauzima bol majke koja oplakuje mrtvo dete, osećaj koji se ne može opisati rečima, platnima, grafikama iako je predmet mnogih umetničkih dela. Bol koji samo majka koja je izgubila dete može osetiti, preneti u svoju umetnost u kojoj će ostaviti deo sebe, ali koja možda nikada u potunosti ne može biti preneta i doživljena. I sama osetivši ovaj bol pošto je izgubila svog maloletnog sina u Prvom svetskom ratu, Kete je ovu neopisivu patnju često prenosila u svoju umetnost.

Stradanja dece i njihova patnja prelivaju nas posebnom morom. Dečja nevinost jedna je od retkih stvari koja nas u mrtvilu sopstvenih života, teskobi mladosti i paučini starosti oživljava, izmamljuje osmehe, obnavlja veru u život i unosi boje u sivilo učmalih života. Prizori dečje bezbrižne igre, neiskvarenog osmeha, iskrenih očiju i znatiželjnih pogleda pomažu nam da pronađemo smisao u sopstvenom postojanju u beskrajnosti  univerzuma i konačnosti vremena. Dečji osmesi bude u nama nadu o boljem životu, veru u vedriju budućnost i moguću sreću. Dečja patnja raspršuje sva nadanja, obavija nas crnilom sadašnjosti i ispunjava nas strahom od budućnosti. Gladna deca sika je nas koji smo dozvolili da budu gladna. Slika je društva u kome nema svetle tačke,čija budućnost nema osmeha i ne uživa u bezbrižnoj igri, već uz roditelje, ili umesto njih pokušava da zaradi tišinu u gladnom stomaku.

Stilizovana lica “nemačke dece koja gladuju” u posteru Kete Kolvic predstavljaju masovnu patnju. Visoko uzdignute prazne činije i lica preplavljena nadom i strahom u iščekivanju, ogledalo su društva kojeg smo i sami svedoci. I danas, kao i pre jednog veka, okrećemo glavu, žmurimo i krijemo se iza rešetaka moćnih, pravdajući se sami pred sobom sopstvenom nemoći, dok su uzdignute prazne činije i pogledi puni nade svuda oko nas.

Priča o slici uz naslovnu stranicu nove sveske Timočkog medicinskog glasnika 

Tekst: Ada Vlajić, istoričar umetnosti

Gladna deca Kete Kolvic 

(Priča o slici uz naslovnu stranicu nove sveske Timočkog medicinskog glasnika)

Käthe Kollwitz Nemačka deca gladuju! (Deutschlands kinder hungern!), 1924. Litografija

Žena, majka, umetnica samo su neke od uloga kojima se Kete Kolvic predavala tokom života. Svojom umetnošću podarila je bezvremeni glas ljudima zarobljenim u bespuću omeđanim sumornim zidovima radničkih stanova i svetskim ratovima. Patnje radničke klase dominatna su tema umetničinog opusa, kao i teme rata i siromaštva, dok posebno mesto zauzima ožalošćena majka skrhana neizrecivim bolom gubitka deteta.

Sve ove priče ispričane grafikama i crtežima Kete je proživljavala i sama slušajući mnogobrojne žrtve industrijalizacije i rata. Neretko se susretala sa pacijentima svoga supruga, dr Karla Kolvica čija se ordinacija nalazila u radničkom kvartu Berlina, ali i sa mnogim stanovnicima ovog kvarta i slušala upijajući u sebe sudbine onih čija je svakodnevica bila obojena mračnim tonovima porodičnog nasilja, alkoholizma, prostitcije, gladi, bolesti, smrti. Pogled sa prozora porodice Kolvic na sumorne zgrade gusto zbijene jedna uz drugu gotovo bez ikakvog prostora koji bi ponudio mogućnost opuštanja, bez parkova koji bi omogućili dečju igru, ali i na otvoren prostor obližnjeg jevrejskog groblja u mnogome je bio bolji od pogleda prosečne radničke porodice koja sve što je mogla videti jeste stega zidova zgrada, crnilo mračnih uskih ulica i sitno parče sivog neba Berlina.

Veliki rat ostavio je Evropu u ruševinama i očaju. Pronalaženje pravog puta za svakog pojedinca predstavljalo je svojevrsani zazov sa kojim se borio sopstvenim snagama. Prizori rata kao i patnje, bola i gubitka koji su se osećali mnogo godina kasnije  bili su česta tema umetnika, posebno nemačkih, u godinama posle Prvog svetskog rata. Nesrećne sudbine ratnih veterana, invalida doteranih do prosjačkog štapa, udovica vojnika primoranih na prostituciju postaju svakodnevica posleratnog Berlina 20ih godna 20. veka kao i česta scena umetničkog platna. Ipak posebno mesto zauzima bol majke koja oplakuje mrtvo dete, osećaj koji se ne može opisati rečima, platnima, grafikama iako je predmet mnogih umetničkih dela. Bol koji samo majka koja je izgubila dete može osetiti, preneti u svoju umetnost u kojoj će ostaviti deo sebe, ali koja možda nikada u potunosti ne može biti preneta i doživljena. I sama osetivši ovaj bol pošto je izgubila svog maloletnog sina u Prvom svetskom ratu, Kete je ovu neopisivu patnju često prenosila u svoju umetnost.

Stradanja dece i njihova patnja prelivaju nas posebnom morom. Dečja nevinost jedna je od retkih stvari koja nas u mrtvilu sopstvenih života, teskobi mladosti i paučini starosti oživljava, izmamljuje osmehe, obnavlja veru u život i unosi boje u sivilo učmalih života. Prizori dečje bezbrižne igre, neiskvarenog osmeha, iskrenih očiju i znatiželjnih pogleda pomažu nam da pronađemo smisao u sopstvenom postojanju u beskrajnosti  univerzuma i konačnosti vremena. Dečji osmesi bude u nama nadu o boljem životu, veru u vedriju budućnost i moguću sreću. Dečja patnja raspršuje sva nadanja, obavija nas crnilom sadašnjosti i ispunjava nas strahom od budućnosti. Gladna deca sika je nas koji smo dozvolili da budu gladna. Slika je društva u kome nema svetle tačke,čija budućnost nema osmeha i ne uživa u bezbrižnoj igri, već uz roditelje, ili umesto njih pokušava da zaradi tišinu u gladnom stomaku.

Stilizovana lica “nemačke dece koja gladuju” u posteru Kete Kolvic predstavljaju masovnu patnju. Visoko uzdignute prazne činije i lica preplavljena nadom i strahom u iščekivanju, ogledalo su društva kojeg smo i sami svedoci. I danas, kao i pre jednog veka, okrećemo glavu, žmurimo i krijemo se iza rešetaka moćnih pravdajući se sami pred sobom sopstvenom nemoći dok su uzdignute prazne činije i pogledi puni nade svuda oko nas.

Priča o slici uz naslovnu stranicu nove sveske Timočkog medicinskog glasnika 

Tekst: Ada Vlajić, istoričar umetnosti

Fernando Botero 
Kolumbijska porodica (Familia Colombiana), 1999.

U eri kada smo okruženi predstavama ljudskog tela koje vrebaju sa stranica časopisa i ekrana televizora, zaglušuijućih medija kojima smo dozvolili da postanu glavni akteri u postavljanju standarda estetike, lepote, privlačnosti, ali i zdravlja i zdravog izgleda, teško nam je da posmatramo Boterove figure kao bilo šta drugo osim kao debele. Zapravo, akteri njegovih scena nikako nisu debeli ili gojazni. Da bismo razumeli njegova dela i da bismo shvatili poruku koju nam likovi ovih dela prenose, moramo se izmestiti iz sopstvene realnosti koje možda nismo ni svesni ili svesno odbijamo da prihvatimo. Moramo se distancirati od epidemije gojaznosti koja vlada u realnom svetu, ali i od idilične slike tankih i mršavih ljudi koji nas posmatraju sa naslovnih strana modnih časopisa. Svojim voluminoznim figurama Botero nas poziva da postanemo deo jednog sasvim drugog sveta i na trenutak zaboravimo svakondevicu koja nam unosi nemir i nesigurnost u život.

Fernando Botero rođen je u Medeljinu u Kolumbiji. Obrise ovog grada, kao i kolumbijsku kulturu i tradiciju srećemo u gotovo svim umetnikovim delima. To su dela koja odišu Medeljinom 40ih i 50ih godina 20. veka, pejzažima i prizorima umetnikovog detinstva i mladosti. Čak i dok boravi u Parizu ili Njujorku, Botero nikada u svojim delima ne predstavlja scene iz života ovih gradova.

Još u ranoj mladosti Botero je pokazivao veliko interesovanje, ne samo za umetnost svog vremena, već i za dela njegovih predhodnika. Iako tokom odrastanja u Medeljinu nije imao prilike da se susretne sa delima velikih i značajnih umetnika koji su odredili tokove umetnosti, reprodukcije dela Grisa, Pikasa i De Kirika predstavljala su veliki podsticaj za mladog umetnika. Sa delima starih majstora i drugim velikanima iz sveta umetnosti prvi put susreće se u Evropi. U Madrid odlazi zarad školovanja, ali vrlo brzo shvata da pravi učitelji nisu na Akademiji lepih umetnosti, već u muzeju Prado, pre svega Velaskez i Goja. Ljubav ka starim majstorima i strast ka umetnosti ranijih vremena prati ga i tokom boravka u Italiji gde putuje dalje u prošlost otkrivajući dela renesansih slikara i skulptora. U Parizu najviše pažnje posvećuje umetnicima 19. i ranog 20. veka.

Vremenska šetnja putevima Renesanse, Baroka, Romantizma, koračanje stopama Engra, Delkroa i Pikasa doprinelo je umetnikovom pronalaženju pravog puta u sopstvenoj umetnosti. Iako ne živi u rodnoj zemlji, Boterova dela odišu Latinskom Amerikom i kako sam umetnik navodi, njegova dela moguće je razumeti samo ako se uzme u obzir činjenica da su nastala iz ruku Latinoamerikanca. Život u malom gradu u Kolumbiji sredinom 20. veka umetnik iz sećanja prenosi u svoja dela. Porodični život vođen je po strogim pravilima: uvek doterani muškarci u odelima, sa kravatom i šeširom; žene u cvetnim haljinama damskog stasa i ponašanja; deca lepih manira, disciplinovana i poslušna. Mnoga Boterova dela prenose nam upravo ovakvu sliku – sliku latinoameričke, kolumbijske porodice. Iako u velikoj meri zastupljena, porodica predstavlja samo jedan segment kojim nam umetnik dočarava zemlju svog detinstva. Dobri očevi i brižni muževi, muškarci u Boterovim delima istovremeno su i mačo muškarci koji redovno posećuju bordele; žene su udovice obavijene velom siromaštva koje se bore za život sebe i svoje dece.

Sjaj i patnja nikada nisu tako udeljene u latinoameričkoj kulturi, samim tim ni u umetnosti Fernanda Botera. Svojim punim, voluminoznim figurama umetnik nam otkriva svoj svet i makar na trenutak i mi sami postajemo akteri ovih zanimljivih priča.

Ada Vlajić, istoričar umetnosti

Izložba fotografija lekara-fotoamatera

Ad manum medici IX

Timočki medicinski dani XXXIV, Zaječar, 16.-17. maj 2015. 

Zlatna Plaketa: Sergije Kržanović, Zaječar, "Moje selo"

Srebrna plaketa: Kornelija Đaković Švajcer, Sremska Kamenica, "Most"

Srebrna plaketa: Predrag Gajić, Beograd "Leptirica"

Bronzana plaketa: Goran Čukić, Berane "Čamci"

Bronzana plaketa: Zoran Cvetković, Beograd, "Papratna"

Bronzana plaketa: Branislava Stanimirov, Novi Sad "Stari grad Sarajevo"

Pohvala: Ada Vlajić, Beograd "Zeleni tunel"

Pohvala: Nada Mršić, Zrenjanin "Banat 1"

Pohvala: Nikola Kostić, Gračanica, "Tamo daleko"

Kathe Kollwitz and her hands..

Self Portrait, 1891

Self-Portrait with Pencil. 1933.

Self Portrait with Hand on Brow - etching, 1910

Woman Thinking, 1920

Selbstbildnis, Galerie-Kornfeld, Bern

Kenne Gregoire

Holandski slikar "Novog realizma"

Madame,  2012

Vrolijk, 2014

Grote Filosoof, 2010

Jarig, 2008

Awareness, 2013

 Beschut,  2008

Zelfportret Smile, 2012

Jack Vettriano

Svet slomljenih srca -  World of heartbreak

The Temptress

The Sparrow and the Hawk

Legs Eleven

Night Calls II

Devotion

Passion Overflow

Scarlet Ribbons - Lovely Ribbons

Setting New Standards

Wicked Games

Wild Thing

Beautiful Losers II

Along Came A Spider

Clyfford Still (1904 - 1980)

Američki slikar, prve generacije apstraktnog ekspresionizma

Klub apstraktnih ekspresionista

Autoportret, 1923.

PH-414, 1934.

PH-342, 1937.

PH-118, 1947.

A-No 1, 1949

CSM-4619, 1977. 

Pikaso, Nauka i milosrđe, 1897

Picasso, Science and Charity, 1897, Ulje na platnu, 197 x 249.5 cm, Museu Picasso, Barcelona, Spain

Pikaso je ovu sliku načinio kada je imao 15 godina i ona odlično pokazuje njegov ogroman talenat koji će dominirati u umetnosti XX veka. Zadivljuje perfektna tehnika koju je osvojio u ovom ranom uzrastu.

Godinu dana pre nastanka ove slike, njegova omiljena  sestra Končita  je umrla od difterije, kada je imala samo 7 godina i svakako je to bio jedan od razloga što je Pikaso izabrao ovako depresivnu temu. U tom uzrastu, Pikaso se sve više opirao autoritetu oca i njegovoj želji da karijeru stvara  kroz izložbe, nagrade,  prihvatanje i priznavanje od strane akademskih autoriteta u umetnosti. Odbacuje i religijske poglede na svet i kreće putem originalnog izražavanja. Ovo je posledjne  njegovo delo kojem dominiraju elementi klasičnog stila.

Na ovoj slici, Pikaso nas upoznaje sa humanističkom stranom medicine kasnog XIX veka u Španiji, pre no što je medicina koristila razna snimanja i laboratorijske pretrage. Vidimo mladu ženu koja je na samrti.   Sama bolest nam ostaje nepoznata, ali boja njene desne ruke nam jasno ukazuje da se radi o nečem vrlo ozbiljnom. Izraz lica pacijentkinje je zabrinut, pogled s mukom usmeren naviše. Može se reći da se bolesnica predala neminovnom bliskom kraju, a da jedina briga koje njeno lice izražava jeste usmereno ka detetu.

Majku pregleda doktor, koji je upravo shvatio da gubi pacijenta. Levu ruku je  ispružio ka bolesnoj ženi, opipava puls na njenom ručnom zglobu. Položaj doktorove ruke izražava brigu i odgovornost prema pacijentu i sadrži istovremeno toplinu i ohrabrenje. Samim svojim izgledom kao i  ozbiljnim izrazom lica, doktor deluje umirujuće na prisutne u sobi. Pogled mu je uprt u džepni sat, jedini deo tehnologije koji služi medicini u sobi.

S druge strane kreveta bolesne žene stoji sestra sa malim  detetom u jednoj ruci i sa šoljom leka u drugoj. Lek očito ne može biti uzet zbog ozbiljnog stanja bolesnice.

Malo dete  posmatra majku iz ruku medicinske sestre, nesvesno ozbiljnosti situacije i teškog perioda koji ga očekuje.

U  vreme kada je slika nastala lekari su bili visoko cenjeni stubovi društva. Pored znanja, pored nauke, imali su moć da olakšaju bol da budu uzdanica i nada, da razumeju i podrže i u najtežim situacijama. Bez obzira na nedostatak pratećih medicinskih instrumenata, ovom slikom Pikaso nas podseća na najače oružje lekarske profesije,  na brigu za pacijenta i njihovo poverenje u lekare. 

Käthe Kollwitz,  Kod doktora, 1920

Käthe Kollwitz  Beim Arzt, 1920 ( At the Doctor's ), (20,2 x 29,7 cm)

Kathe Kollwitz je  jedna od najznačajnihih nemačkih umetnica dvadesetog veka, izuzetna  žena koja je stvorila vanvremenska umetnička dela u uslovima teškog života i oskudice. Njeni radoivi  reflektuju socijalne uslove tog doba  i tokom 1920tih godina stvorila je seriju dela koja se  tiču  rata, siromaštva, života radničke klase i života običnih žena. Njen suprug je bio lekar u siromašnom delu Berlina koji je nudio besplatno lečenje siromašnima,  tako da je Kate Kolvic imala prilike da se svakodnevno sreće sa gradskom sirotinjom i seljacima,   njihovim patnjama, bolestima i strahovima. 

Svakodnevna životna iskustva su direktno uticala na njen rad, koji je prikazivao očaj miliona tokom perioda depresije, masovne nezaposlenosti i nezadržive inflacije.  Njen urodjen osećaj za  socijalne nepravde i saosećanje sa patnjama siromašnih je doprineo  izboru medija na kome je radila. Preferirala je otiske zbog strogih tonova i manje “neozbioljnosti“ nego kod uljanih slika, ali i zato što su koštali manje i što su bili dostupni većem broju ljudi.

Krupne izolovane figure u njenim radovima prikazuju patnju,  tugu, bespomoćnost ili tegobna  preispitivanja. Tema Pijete, Mrtvog Hrista u majčinim rukama, progoni Kolvicovu kroz celu njenu karijeru. Mnogi njeni radovi prikazuju upravo ovu,  najtragičniju od svih pozicija, majku sa svojim mrtvim detetom na rukama. Sasvim razumljivo, ako imamo na umu da je izgubila svog 18godišnjeg sina na zapadnom frontu u privim mesecima Velikog rata.

Tokom Nacističkog perioda izgubila je svoje mesto profesora i zabranjeno joj je da izlaže. Godine 1936  njena dela su povučena iz muzeja i galerija, pošto je njen rad svrstan u „degenerisanu  umetnost“.

Na slici „Kod doktora“, vidi se kako ozbiljan proćelav doktor sa bradom i naočarima  postavlja stetoskop na gola ledja dečaka i koncentrisano osluškuje disajne šumove. Njegovo lice deluje ozbiljno, čak zabrinuto, sa naglašenim naboranim čelom. Oslanjanući se lovom rukom o koleno, nagnut unapred svu svoju koncentraciju upućuje  na ono što se čuje preko stetoskopa iz dečakovih pluća. A to što se čuje svakako nije utešno, jer na doktorovom licu se očitava krajnja zabrinutost, sa izraženim borama na čelu i stisnutim usnama izgubljenim u bradatom licu. Očli su mu sklopljene od koncentracije. Mršava, zabrinuta žena sedi nasrpam njih oslanjanjući glavu na svoju šaku. Dečak očito boluje od tuberkuloze, koja je u to vreme bila neizlečiva. Majka očekuje od doktora smrtnu presudu ne samo za svog sina, već  verovatno i za sebe i za svju ostalu  decu.

Malo je ko u istoriji umetnosti prikazao emocije očaja  i bespomoćnosti kao što je to kroz svoje radove izrazila Kate Kolvic.