понедељак, 29. децембар 2014.

Jack Vettriano

Svet slomljenih srca - World of heartbreak

The Temptress

The Sparrow and the Hawk

Legs Eleven

Night Calls II

Devotion

Passion Overflow

Scarlet Ribbons - Lovely Ribbons

Setting New Standards

Wicked Games

Wild Thing

Beautiful Losers II

Along Came A Spider

понедељак, 8. децембар 2014.

Clyfford Still (1904 - 1980)

Američki slikar, prve generacije apstraktnog ekspresionizma

Klub apstraktnih ekspresionista

Autoportret, 1923.

PH-414, 1934.

PH-342, 1937.

PH-118, 1947.

A-No 1, 1949

CSM-4619, 1977.

уторак, 4. новембар 2014.

Pikaso, Nauka i milosrđe, 1897

Picasso, Science and Charity, 1897, Ulje na platnu, 197 x 249.5 cm, Museu Picasso, Barcelona, Spain

Pikaso je ovu sliku načinio kada je imao 15 godina i ona odlično pokazuje njegov ogroman talenat koji će dominirati u umetnosti XX veka. Zadivljuje perfektna tehnika koju je osvojio u ovom ranom uzrastu.

Godinu dana pre nastanka ove slike, njegova omiljena sestra Končita je umrla od difterije, kada je imala samo 7 godina i svakako je to bio jedan od razloga što je Pikaso izabrao ovako depresivnu temu. U tom uzrastu, Pikaso se sve više opirao autoritetu oca i njegovoj želji da karijeru stvara kroz izložbe, nagrade, prihvatanje i priznavanje od strane akademskih autoriteta u umetnosti. Odbacuje i religijske poglede na svet i kreće putem originalnog izražavanja. Ovo je posledjne njegovo delo kojem dominiraju elementi klasičnog stila.

Na ovoj slici, Pikaso nas upoznaje sa humanističkom stranom medicine kasnog XIX veka u Španiji, pre no što je medicina koristila razna snimanja i laboratorijske pretrage. Vidimo mladu ženu koja je na samrti. Sama bolest nam ostaje nepoznata, ali boja njene desne ruke nam jasno ukazuje da se radi o nečem vrlo ozbiljnom. Izraz lica pacijentkinje je zabrinut, pogled s mukom usmeren naviše. Može se reći da se bolesnica predala neminovnom bliskom kraju, a da jedina briga koje njeno lice izražava jeste usmereno ka detetu.

Majku pregleda doktor, koji je upravo shvatio da gubi pacijenta. Levu ruku je ispružio ka bolesnoj ženi, opipava puls na njenom ručnom zglobu. Položaj doktorove ruke izražava brigu i odgovornost prema pacijentu i sadrži istovremeno toplinu i ohrabrenje. Samim svojim izgledom kao i ozbiljnim izrazom lica, doktor deluje umirujuće na prisutne u sobi. Pogled mu je uprt u džepni sat, jedini deo tehnologije koji služi medicini u sobi.

S druge strane kreveta bolesne žene stoji sestra sa malim detetom u jednoj ruci i sa šoljom leka u drugoj. Lek očito ne može biti uzet zbog ozbiljnog stanja bolesnice.

Malo dete posmatra majku iz ruku medicinske sestre, nesvesno ozbiljnosti situacije i teškog perioda koji ga očekuje.

U vreme kada je slika nastala lekari su bili visoko cenjeni stubovi društva. Pored znanja, pored nauke, imali su moć da olakšaju bol da budu uzdanica i nada, da razumeju i podrže i u najtežim situacijama. Bez obzira na nedostatak pratećih medicinskih instrumenata, ovom slikom Pikaso nas podseća na najače oružje lekarske profesije, na brigu za pacijenta i njihovo poverenje u lekare.

уторак, 14. октобар 2014.

Käthe Kollwitz, Kod doktora, 1920

Käthe Kollwitz Beim Arzt, 1920 ( At the Doctor's ), (20,2 x 29,7 cm)

Kathe Kollwitz je jedna od najznačajnihih nemačkih umetnica dvadesetog veka, izuzetna žena koja je stvorila vanvremenska umetnička dela u uslovima teškog života i oskudice. Njeni radoivi reflektuju socijalne uslove tog doba i tokom 1920tih godina stvorila je seriju dela koja se tiču rata, siromaštva, života radničke klase i života običnih žena. Njen suprug je bio lekar u siromašnom delu Berlina koji je nudio besplatno lečenje siromašnima, tako da je Kate Kolvic imala prilike da se svakodnevno sreće sa gradskom sirotinjom i seljacima, njihovim patnjama, bolestima i strahovima.

Svakodnevna životna iskustva su direktno uticala na njen rad, koji je prikazivao očaj miliona tokom perioda depresije, masovne nezaposlenosti i nezadržive inflacije. Njen urodjen osećaj za socijalne nepravde i saosećanje sa patnjama siromašnih je doprineo izboru medija na kome je radila. Preferirala je otiske zbog strogih tonova i manje “neozbioljnosti“ nego kod uljanih slika, ali i zato što su koštali manje i što su bili dostupni većem broju ljudi.

Krupne izolovane figure u njenim radovima prikazuju patnju, tugu, bespomoćnost ili tegobna preispitivanja. Tema Pijete, Mrtvog Hrista u majčinim rukama, progoni Kolvicovu kroz celu njenu karijeru. Mnogi njeni radovi prikazuju upravo ovu, najtragičniju od svih pozicija, majku sa svojim mrtvim detetom na rukama. Sasvim razumljivo, ako imamo na umu da je izgubila svog 18godišnjeg sina na zapadnom frontu u privim mesecima Velikog rata.

Tokom Nacističkog perioda izgubila je svoje mesto profesora i zabranjeno joj je da izlaže. Godine 1936 njena dela su povučena iz muzeja i galerija, pošto je njen rad svrstan u „degenerisanu umetnost“.

Na slici „Kod doktora“, vidi se kako ozbiljan proćelav doktor sa bradom i naočarima postavlja stetoskop na gola ledja dečaka i koncentrisano osluškuje disajne šumove. Njegovo lice deluje ozbiljno, čak zabrinuto, sa naglašenim naboranim čelom. Oslanjanući se lovom rukom o koleno, nagnut unapred svu svoju koncentraciju upućuje na ono što se čuje preko stetoskopa iz dečakovih pluća. A to što se čuje svakako nije utešno, jer na doktorovom licu se očitava krajnja zabrinutost, sa izraženim borama na čelu i stisnutim usnama izgubljenim u bradatom licu. Očli su mu sklopljene od koncentracije. Mršava, zabrinuta žena sedi nasrpam njih oslanjanjući glavu na svoju šaku. Dečak očito boluje od tuberkuloze, koja je u to vreme bila neizlečiva. Majka očekuje od doktora smrtnu presudu ne samo za svog sina, već verovatno i za sebe i za svju ostalu decu.

Malo je ko u istoriji umetnosti prikazao emocije očaja i bespomoćnosti kao što je to kroz svoje radove izrazila Kate Kolvic.

субота, 11. октобар 2014.

Francisco Goya, Autoportret sa doktorom Arietom, 1820.

Francisco José de Goya y Lucientes (1746–1828). Self-portrait with Doctor Arrieta (1820). Oil on Canvas (114.62 x 99.38 x 9.53 cm). The Minneapolis Institute of Arts

Bez obzira što se umetnički rad španskog slikara Franciska Goje svrstava u romantizam, on je izgradio sopstveni prepoznatljivi, “neuglačan a ipak suptilan, ciničan i nežan” stil. Kritičnost i nepoverljivost prema tadašnjem društvu samo pojačavaju turbulentne političke prilike u državi i prtate njegov umetnički rad.

Serija “crnih slika” iz Doma gluvih, gde je živeo van Madrida u kasnim godinama, jasno pokazuje njegov odnos prema tadašnjem društvu i ljudima uopšte. Serija “slike iz rata” kao i jedna od najmorbidnijih slika svih vremena “Saturn proždire svog sina” govore o mračnim mislima koje su okupirale njegov um.

Ni lekari nisu bili izuzetak, i ciničnom slikom “Od koje bolesti je on umro?” jasno stavlja do znanja šta misli o lekarima. Stavljajući magarca u ulogu lekara i prikazujući ga kako opipava puls teško bolesnom, ili već mrtvom pacijentu samo naglašava umetnikov stav da lekari, ustvari, donose smrt gotovo u istoj meri koliko to i sama bolest čini.

Medjutim, 1819 godine Goja postaje teško bolestan i tada ga uspešno leči Dr Eugenio Garcia Arrieta. Naredne godine u zahvalnost uspešnom lečenju nastaje ova slika. To je dupli portret sa elementima Ex-voto stila. U podnožju slike stoji objašenjenje “Zahvalni Goja svom prijatelju Arijeti: za umešnost i brigu kojom je uspeo da sačuva život tokom kratke i teške bolesti pred kraj 1819 godine, u 73 godini života. Naslikao 1820.“

Na slici je prikazan bolesnik, Goja, kako sedi u postelji obučen u bledi sivomaslinasti kućni kaput. Deluje kao da je na samrti, krajnje je iscrpljen i poslednjim snagama, grčevito gužvajući čaršaf rukama, pokušava da se održi u sedećem položaju. Njegovo lice je bledo, a glava deluje preteško, pada na stranu, a oči su poluskulopljene, kao da se pacijent prepušta neizbežnoj sudbini i miri se sa bliskim krajem, hvata poslednji dah. Dr Arijeta je prikazan, ovog puta ne kao magarac, već kao lekar koji zaista brine o svom pacijentu. On sedi na krevetu, pridržavajući pacijetna u sedećem položaju svojim telom i sa obe ruke, levim ramenom daje oslonac za mlitavu glavu. Odlučni izrazi lica pogleda uprtog u medikament, svojim čitavim stavom Dr Arijeta odaje pozitivnog, altruističnog i odanog čoveka. Ako izuzmemo medicinske preporuke, celokupni stav doktora, sa bliskim kontaktom pouzdanim osloncem za paicijenta odlučnim i samopouzdanim pokretom kojim daje lek, bliskim odnosom njihove dve glave, jedne odlučne i jedne mlitave, pokazuje koliko ovaj doktor brine o svom pacijentu. Klasičan prikaz divnog, humanog doktora. Svedoci smo intimnog, gotovo svetog momenta koji daje nadu.

Ne treba zaboraviti da je upravo taj pacijent, koji je bio na samrti, naslikao sve to. Da, Goja se oporavio, i sa neverovatnom preciznošću i umetničkim darom prikazao ne samo izgled ove situacije, već je uspeo da dočara i bespomoćnost bolesnog čoveka i mogućnost vraćanja iz mrtvih uz pomoć doktora koji iz te perspektivae dobija nadljudske moći. Malo je umetnika koji su spremni da sebe prikažu u tako intimnom bespomoćnom stanju, kao što je to učinio Francisco Goya.

петак, 10. октобар 2014.

Frida Kalo, Autoportret sa portretom doktora Farila, 1951.

Frida Kahlo, Self-Portrait with the Portrait of Doctor Farill, 1951. Oil on Masonite. 41.5x50cm. Gallery Arvil Mexico City.

Frida Kahlo je Meksička slikarka, nadrealističkog pravca. Slikarstvom je počela da se bavi posle saobraćajne nesreće koju je preživela u mladosti i koja je ostavila teške posledice na njeno zdravlje. Od 143 njenih slika, 55 su autoportreti. U svojim radovima Frida Kalo uglavnom prikazuje bol i patnju koje su pratile njen život.

Doktor Huan Faril je operisao Fridu 1951 godine 7 puta pošto se njena bolest značajno pogoršala. Po delimičnom oporavku koji je bio u tom stepenu da mže da slika (ma da je Frida često slikala i u bolničkom krevetu, koristeći specijalnol konstruisane stalke za to), stvoreno je odvo delo. Slika je bila posvećena doktoru Farilu.

Kompozicija slike ima elemente naivnog slikarstva Meksika, tzv “Ex-Voto i Retablo” stila, gde se umetnik (najčešće je to naivni umetnik skromnih sposobnosti) zahvaljuje nekom svecu ili zaštitniku koji ga je spasaso ili mu pomogao da prebrodi neku tešku situaciju. Ove slike su ostavljanje na svetim mestima, uglavnom u crkvama i oko njih. Sastojale su se iz tri elementa : Sveca, Opasnog dogadjaja i pisane zahvalnice.

Ambijent ove slike je krajnje jednostavan, soba sa zidom u u beloj i polavoj boji i dašćanim podom u blatno braon tonu, oslikava jednostavnost meksičke kuće. Na slici je prikazano platno sa slikom doktora Farila na slikarskom stalku, i Frida koja sedi u invalidskim kolicima. Platno koje je prikazano na slici, u stvarnosti ne postoji, naslikan je Doktor Faril, u odelu sa kravatom, ozbiljnog izraza lica, pogledom uprtim naviše. Pošto je nameravala da se slikom zahvali doktoru, Frida je mogla da jednostavno naslika sam portret , kao što je prikazan na njenoj slici, ali se umetnica odlučila da snažnu, odlučnu figuru doktora upotpuni sopstvenim prisustvom i na taj način dodatno iskaže svoje poštovanje, divljenje i zahvalnost lekaru koji je bio tako istrajan u pokušajima da joj olakša život i oslobodi je patnje. S druge strane izdvojila ga je iz svoje realnosti , jer pored nje koja je u invalidskim kolicima doktor je na platnu, u svetu koji nije u istom nivou, nalazi se u nekom uzvišenom svetu. Tako ga je i predstavila, dokrtor je naslikan kao da ga posmatrač vidi odozdo, kao što se često prikazuju sveci i uzvišene ličnosti. Doktorov portret je godotvo monohromatski, i umetnica je sebe prikazala u krajnje jednostavnoj odeći, u tradicionalnoj meksičkoj bluzi sa jedva primetnim ukrasnim detaljem, u još jednostavnijoj suknji koja je naborana i spušta se do poda potpuno joj prekrivajući noge. Lice umetnice je prepoznatljivo. odlučnog pogleda uprtog direktno u posmatrača, sa obrvama koje su naglašene i tako karteristične za Fridu, da su gotovo jedinstvena prepoznatljiva njena karateristika.

Najmarkantiji detalj i fokus čitave slike jeste njen slikarski pribor koji drži u rukama. Paleta ima oblik otvorenog ljudskog srca, sa prepoznatljivim konturama komora i pretkomora, aortama i venama. Paleta, ili bolje je reći otvorenog srca koja Frida drži u ruci pred portretom svog doktora, je crvene boje. U desnoj ruci Frida drži snop slikarskih četkica čiji su vrhovi uredno sredjeni i imaju oblik vrhova kopalja. Četkice su uglavnom crvene, a sa njih kaplje upravo ta crvena boja. Elementi simbolike u ovom platnu su jasni. Frida koja je u invalidskim kolicima, znači nemoćna i slaba, iskazuje svoju unutrašnju snagu izrazom lica, odlučnim pogledom i čvrstinom kojom drži četkice, otvara svoje srce i na taj način potpuno izlaže svoje najosetljivije delove tela i sovoje duše pred očima lekara u koga ima potpuno poverenje i kome je beskranjo zahvalna.

Ova slika je Fridin poslednji potpisani autoportret. Tri godine kasnije, na samrti, zabeležene su njene reči: “..nadam se da je izlaz srećan (veseo) . Nadam se da se nikada neću vratiti…”

"I hope the exit is joyful - and I hope never to return - Frida"