VemilArt
Za veći CQ
четвртак, 22. септембар 2016.
Gladna deca Kete Kolvic
(Priča o slici uz naslovnu stranicu nove sveske Timočkog medicinskog glasnika)
Käthe Kollwitz Nemačka deca gladuju! (Deutschlands kinder hungern!), 1924. Litografija |
Žena, majka, umetnica samo su neke od uloga kojima se Kete Kolvic
predavala tokom života. Svojom umetnošću podarila je bezvremeni glas ljudima zarobljenim
u bespuću omeđanim sumornim zidovima radničkih stanova i svetskim ratovima.
Patnje radničke klase dominatna su tema umetničinog opusa, kao i teme rata i siromaštva,
dok posebno mesto zauzima ožalošćena majka skrhana neizrecivim bolom gubitka deteta.
Sve ove priče ispričane grafikama i crtežima Kete je proživljavala
i sama slušajući mnogobrojne žrtve industrijalizacije i rata. Neretko se
susretala sa pacijentima svoga supruga, dr Karla Kolvica čija se ordinacija nalazila
u radničkom kvartu Berlina, ali i sa mnogim stanovnicima ovog kvarta i slušala upijajući
u sebe sudbine onih čija je svakodnevica bila obojena mračnim tonovima porodičnog
nasilja, alkoholizma, prostitcije, gladi, bolesti, smrti. Pogled sa prozora porodice
Kolvic na sumorne zgrade gusto zbijene jedna uz drugu gotovo bez ikakvog prostora
koji bi ponudio mogućnost opuštanja, bez parkova koji bi omogućili dečju igru,
ali i na otvoren prostor obližnjeg jevrejskog groblja u mnogome je bio bolji od
pogleda prosečne radničke porodice koja sve što je mogla videti jeste stega zidova
zgrada, crnilo mračnih uskih ulica i sitno parče sivog neba Berlina.
Veliki rat ostavio je Evropu u ruševinama i očaju.
Pronalaženje pravog puta za svakog pojedinca predstavljalo je svojevrsani zazov
sa kojim se borio sopstvenim snagama. Prizori rata kao i patnje, bola i gubitka
koji su se osećali mnogo godina kasnije bili
su česta tema umetnika, posebno nemačkih, u godinama posle Prvog svetskog rata.
Nesrećne sudbine ratnih veterana, invalida doteranih do prosjačkog štapa, udovica
vojnika primoranih na prostituciju postaju svakodnevica posleratnog Berlina
20ih godna 20. veka kao i česta scena umetničkog platna. Ipak posebno mesto zauzima
bol majke koja oplakuje mrtvo dete, osećaj koji se ne može opisati rečima,
platnima, grafikama iako je predmet mnogih umetničkih dela. Bol koji samo majka
koja je izgubila dete može osetiti, preneti u svoju umetnost u kojoj će ostaviti
deo sebe, ali koja možda nikada u potunosti ne može biti preneta i doživljena.
I sama osetivši ovaj bol pošto je izgubila svog maloletnog sina u Prvom
svetskom ratu, Kete je ovu neopisivu patnju često prenosila u svoju umetnost.
Stradanja dece i njihova patnja prelivaju nas posebnom morom.
Dečja nevinost jedna je od retkih stvari koja nas u mrtvilu sopstvenih života, teskobi
mladosti i paučini starosti oživljava, izmamljuje osmehe, obnavlja veru u život
i unosi boje u sivilo učmalih života. Prizori dečje bezbrižne igre,
neiskvarenog osmeha, iskrenih očiju i znatiželjnih pogleda pomažu nam da
pronađemo smisao u sopstvenom postojanju u beskrajnosti univerzuma i konačnosti vremena. Dečji osmesi bude
u nama nadu o boljem životu, veru u vedriju budućnost i moguću sreću. Dečja patnja
raspršuje sva nadanja, obavija nas crnilom sadašnjosti i ispunjava nas strahom
od budućnosti. Gladna deca sika je nas koji smo dozvolili da budu gladna. Slika
je društva u kome nema svetle tačke,čija budućnost nema osmeha i ne uživa u
bezbrižnoj igri, već uz roditelje, ili umesto njih pokušava da zaradi tišinu u
gladnom stomaku.
Stilizovana lica “nemačke dece koja gladuju” u posteru Kete Kolvic
predstavljaju masovnu patnju. Visoko uzdignute prazne činije i lica preplavljena
nadom i strahom u iščekivanju, ogledalo su
društva kojeg smo i sami svedoci. I danas, kao i pre jednog veka, okrećemo glavu,
žmurimo i krijemo se iza rešetaka moćnih, pravdajući se sami pred sobom sopstvenom
nemoći, dok su uzdignute prazne činije i pogledi puni nade svuda oko nas.
Priča o slici uz naslovnu stranicu nove sveske Timočkog medicinskog glasnika
Tekst: Ada Vlajić, istoričar umetnosti
Gladna deca Kete Kolvic
(Priča o slici uz naslovnu stranicu nove sveske Timočkog medicinskog glasnika)
Käthe Kollwitz Nemačka deca gladuju! (Deutschlands kinder hungern!), 1924. Litografija |
Žena, majka, umetnica samo su neke od uloga kojima se Kete Kolvic
predavala tokom života. Svojom umetnošću podarila je bezvremeni glas ljudima zarobljenim
u bespuću omeđanim sumornim zidovima radničkih stanova i svetskim ratovima.
Patnje radničke klase dominatna su tema umetničinog opusa, kao i teme rata i siromaštva,
dok posebno mesto zauzima ožalošćena majka skrhana neizrecivim bolom gubitka deteta.
Sve ove priče ispričane grafikama i crtežima Kete je proživljavala
i sama slušajući mnogobrojne žrtve industrijalizacije i rata. Neretko se
susretala sa pacijentima svoga supruga, dr Karla Kolvica čija se ordinacija nalazila
u radničkom kvartu Berlina, ali i sa mnogim stanovnicima ovog kvarta i slušala upijajući
u sebe sudbine onih čija je svakodnevica bila obojena mračnim tonovima porodičnog
nasilja, alkoholizma, prostitcije, gladi, bolesti, smrti. Pogled sa prozora porodice
Kolvic na sumorne zgrade gusto zbijene jedna uz drugu gotovo bez ikakvog prostora
koji bi ponudio mogućnost opuštanja, bez parkova koji bi omogućili dečju igru,
ali i na otvoren prostor obližnjeg jevrejskog groblja u mnogome je bio bolji od
pogleda prosečne radničke porodice koja sve što je mogla videti jeste stega zidova
zgrada, crnilo mračnih uskih ulica i sitno parče sivog neba Berlina.
Veliki rat ostavio je Evropu u ruševinama i očaju.
Pronalaženje pravog puta za svakog pojedinca predstavljalo je svojevrsani zazov
sa kojim se borio sopstvenim snagama. Prizori rata kao i patnje, bola i gubitka
koji su se osećali mnogo godina kasnije bili
su česta tema umetnika, posebno nemačkih, u godinama posle Prvog svetskog rata.
Nesrećne sudbine ratnih veterana, invalida doteranih do prosjačkog štapa, udovica
vojnika primoranih na prostituciju postaju svakodnevica posleratnog Berlina
20ih godna 20. veka kao i česta scena umetničkog platna. Ipak posebno mesto zauzima
bol majke koja oplakuje mrtvo dete, osećaj koji se ne može opisati rečima,
platnima, grafikama iako je predmet mnogih umetničkih dela. Bol koji samo majka
koja je izgubila dete može osetiti, preneti u svoju umetnost u kojoj će ostaviti
deo sebe, ali koja možda nikada u potunosti ne može biti preneta i doživljena.
I sama osetivši ovaj bol pošto je izgubila svog maloletnog sina u Prvom
svetskom ratu, Kete je ovu neopisivu patnju često prenosila u svoju umetnost.
Stradanja dece i njihova patnja prelivaju nas posebnom morom.
Dečja nevinost jedna je od retkih stvari koja nas u mrtvilu sopstvenih života, teskobi
mladosti i paučini starosti oživljava, izmamljuje osmehe, obnavlja veru u život
i unosi boje u sivilo učmalih života. Prizori dečje bezbrižne igre,
neiskvarenog osmeha, iskrenih očiju i znatiželjnih pogleda pomažu nam da
pronađemo smisao u sopstvenom postojanju u beskrajnosti univerzuma i konačnosti vremena. Dečji osmesi bude
u nama nadu o boljem životu, veru u vedriju budućnost i moguću sreću. Dečja patnja
raspršuje sva nadanja, obavija nas crnilom sadašnjosti i ispunjava nas strahom
od budućnosti. Gladna deca sika je nas koji smo dozvolili da budu gladna. Slika
je društva u kome nema svetle tačke,čija budućnost nema osmeha i ne uživa u
bezbrižnoj igri, već uz roditelje, ili umesto njih pokušava da zaradi tišinu u
gladnom stomaku.
Stilizovana lica “nemačke dece koja gladuju” u posteru Kete Kolvic
predstavljaju masovnu patnju. Visoko uzdignute prazne činije i lica preplavljena
nadom i strahom u iščekivanju, ogledalo su
društva kojeg smo i sami svedoci. I danas, kao i pre jednog veka, okrećemo glavu,
žmurimo i krijemo se iza rešetaka moćnih pravdajući se sami pred sobom sopstvenom
nemoći dok su uzdignute prazne činije i pogledi puni nade svuda oko nas.
Priča o slici uz naslovnu stranicu nove sveske Timočkog medicinskog glasnika
Tekst: Ada Vlajić, istoričar umetnosti
петак, 22. јануар 2016.
Fernando Botero
Kolumbijska porodica (Familia Colombiana), 1999.
U eri kada smo okruženi predstavama ljudskog tela koje
vrebaju sa stranica časopisa i ekrana televizora, zaglušuijućih medija kojima
smo dozvolili da postanu glavni akteri u postavljanju standarda estetike,
lepote, privlačnosti, ali i zdravlja i zdravog izgleda, teško nam je da
posmatramo Boterove figure kao bilo šta drugo osim kao debele. Zapravo, akteri
njegovih scena nikako nisu debeli ili gojazni. Da bismo razumeli njegova dela i
da bismo shvatili poruku koju nam likovi ovih dela prenose, moramo se izmestiti
iz sopstvene realnosti koje možda nismo ni svesni ili svesno odbijamo da
prihvatimo. Moramo se distancirati od epidemije gojaznosti koja vlada u realnom
svetu, ali i od idilične slike tankih i mršavih ljudi koji nas posmatraju sa
naslovnih strana modnih časopisa. Svojim voluminoznim figurama Botero nas
poziva da postanemo deo jednog sasvim drugog sveta i na trenutak zaboravimo
svakondevicu koja nam unosi nemir i nesigurnost u život.
Fernando Botero rođen je u Medeljinu u Kolumbiji. Obrise
ovog grada, kao i kolumbijsku kulturu i tradiciju srećemo u gotovo svim
umetnikovim delima. To su dela koja odišu Medeljinom 40ih i 50ih godina 20.
veka, pejzažima i prizorima umetnikovog detinstva i mladosti. Čak i dok boravi
u Parizu ili Njujorku, Botero nikada u svojim delima ne predstavlja scene iz
života ovih gradova.
Još u ranoj mladosti Botero je pokazivao veliko
interesovanje, ne samo za umetnost svog vremena, već i za dela njegovih
predhodnika. Iako tokom odrastanja u Medeljinu nije imao prilike da se susretne
sa delima velikih i značajnih umetnika koji su odredili tokove umetnosti,
reprodukcije dela Grisa, Pikasa i De Kirika predstavljala su veliki podsticaj
za mladog umetnika. Sa delima starih majstora i drugim velikanima iz sveta
umetnosti prvi put susreće se u Evropi. U Madrid odlazi zarad školovanja, ali
vrlo brzo shvata da pravi učitelji nisu na Akademiji lepih umetnosti, već u
muzeju Prado, pre svega Velaskez i Goja. Ljubav ka starim majstorima i strast
ka umetnosti ranijih vremena prati ga i tokom boravka u Italiji gde putuje
dalje u prošlost otkrivajući dela renesansih slikara i skulptora. U Parizu
najviše pažnje posvećuje umetnicima 19. i ranog 20. veka.
Vremenska šetnja putevima Renesanse, Baroka, Romantizma,
koračanje stopama Engra, Delkroa i Pikasa doprinelo je umetnikovom pronalaženju
pravog puta u sopstvenoj umetnosti. Iako ne živi u rodnoj zemlji, Boterova dela
odišu Latinskom Amerikom i kako sam umetnik navodi, njegova dela moguće je
razumeti samo ako se uzme u obzir činjenica da su nastala iz ruku
Latinoamerikanca. Život u malom gradu u Kolumbiji sredinom 20. veka umetnik iz
sećanja prenosi u svoja dela. Porodični život vođen je po strogim pravilima: uvek
doterani muškarci u odelima, sa kravatom i šeširom; žene u cvetnim haljinama
damskog stasa i ponašanja; deca lepih manira, disciplinovana i poslušna. Mnoga
Boterova dela prenose nam upravo ovakvu sliku – sliku latinoameričke, kolumbijske
porodice. Iako u velikoj meri zastupljena, porodica predstavlja samo jedan
segment kojim nam umetnik dočarava zemlju svog detinstva. Dobri očevi i brižni
muževi, muškarci u Boterovim delima istovremeno su i mačo muškarci koji redovno
posećuju bordele; žene su udovice obavijene velom siromaštva koje se bore za
život sebe i svoje dece.
Sjaj i patnja nikada nisu tako udeljene u latinoameričkoj
kulturi, samim tim ni u umetnosti Fernanda Botera. Svojim punim, voluminoznim
figurama umetnik nam otkriva svoj svet i makar na trenutak i mi sami postajemo
akteri ovih zanimljivih priča.
Ada Vlajić, istoričar umetnosti
уторак, 19. мај 2015.
Izložba fotografija lekara-fotoamatera
Ad manum medici IX
Timočki medicinski dani XXXIV, Zaječar, 16.-17. maj 2015.
Zlatna Plaketa: Sergije Kržanović, Zaječar, "Moje selo"
Srebrna plaketa: Kornelija Đaković Švajcer, Sremska Kamenica, "Most"
Srebrna plaketa: Predrag Gajić, Beograd "Leptirica"
Bronzana plaketa: Goran Čukić, Berane "Čamci"
Bronzana plaketa: Zoran Cvetković, Beograd, "Papratna"
Bronzana plaketa: Branislava Stanimirov, Novi Sad "Stari grad Sarajevo"
Pohvala: Ada Vlajić, Beograd "Zeleni tunel"
Pohvala: Nada Mršić, Zrenjanin "Banat 1"
Pohvala: Nikola Kostić, Gračanica, "Tamo daleko"
Пријавите се на:
Постови (Atom)