VATRA, PEPEO I NIŠTA

(Jovanka Orleanka)

Joan of Arc, 1500,  Centre Historique des Archives Nationales, Paris

Obratio mi se Bog lično. Govorio je jasno kao što ja sada govorim vama. Rekao mi je da me je poslao na zemlju da vam pomognem. Rekao mi je da sam ja ta koja će okončati ovaj rat. On mi je govorio...

Hodam po mokroj travi i blatu. Nebo je mračno i sivo. Oko mene su leševi. Beskrajni nizovi nedovršenih života, misli i osećanja. Leže jedan pored drugog, brat do brata, neprijatelj do neprijatelja. Neki još uvek čvrsto stežu koplja i strele kao da će ih upotrebiti ponovo. Ne žele da ih puste. Oko mene  beskraj praznih tela, napuštenih duša. Prolivena krv stapa se sa kapima kiše koje se sve brže spuštaju na već natopljenu zemlju i zajedno nestaju u njenoj dubini. Odlaze u zaborav, a za njima ne ostaje  ništa. Ostaju samo ova polja praznih tela, bezizražajnih lica i nepokretnih ruku.

Ja hodam. Osećam kišu na svom licu i krv kako mi kaplje sa vrhova prstiju. Osećam umor, i žeđ, i glad, ali i dalje hodam jer me je On poslao samo sa jednim zadatkom. 

Joan of Arc, 1882, Dante Gabriel Rossetti

Stojim pred velikim drvenim vratima. Oko njih kamen. Vetar mi probija odeću i zavlači se u kosti. Ne osećam hladnoću. Iza mene stoje vojnici uspravno i hrabro i zajedno čekamo da se vrata otvore. U gradu nas očekuje slavlje i gozba. Ne želim hranu i ne želim vino. Ne želim ništa od njih. Oni spavaju u udobnim posteljama i jedu najslađe voće. Ja želim svoj dom i zato hodam ulicom. Ulice su prazne. Tek ponekad srećem ponekog čoveka koji se užurbano sklanja sa kiše. Grad je izmoren ratom. Ulice su blatnjave od kiše i umrtvljene crnom smrću. U vazduhu osećam strah. Ne svoj strah, već strah drugih ljudi. Iako ne vidim ni jednog stanovnika osećam da i kad sede u svojim domovima, kraj vatre, u kosti im se uvlači strah, strah od neizvesnosti, od rata, od smrti i pakla. Saosećam sa njima. Žalim ih.

Joan of Arc in Battle, 1843, Stilke Hermann Anton

Ulazim u crkvu. Ona je prazna. Mrak. Jedino svetelo koje dopire do mene jeste svstlost sveća koje gore. Bezbroj malih sveća koje označavaju da je crkva otvorena za vernike. Prilazim grupi sveća i osećam toplinu. Prilazim im rukama i licem ne bih li se zgrejala i na trenutak zaboravila hladnoću, i sivilo, i strah, i glad koji vladaju napolju. Stojim i gledam u plamen sveća koje već dogorevaju. Ova vatra, ova svetlost uliva mi snagu. Uliva mi želju i razlog za borbu. Ja želim da ove sveće i dalje gore. Želim da mogu opet da dođem ovde i da mi ove sveće opet pruže utočište od hladnoće zime...i hladnoće sveta. Želim da i drugi ljudi mogu da dođu ovde i da osete isto što ja osećam ovog trenutka. Razlog moje borbe i pobede je upravo taj – opstanak ovih sveća da bi svi ljudi mogli da osete ovo što ja osećam sada.

Joan of Arc, victorious against the English, returns to Orleans and is acclaimed by the population, 1887, Jean Jacques Scherrer

Ležim u krevetu. Osećam oštar bol u nozi. Ne usuđujem se da pogledam u ranu ne iz straha već iz gneva – zbog ove rane ja sada ležim ovde dok moja vojska vodi moju bitku. Oni i ne znaju zašto se bore. Oni se bore jer im je tako naređeno. Oni ne znaju razlog, oni nemaju cilj.  Njima je dovoljno da znaju da rade nešto što se od njih traži i nije im bitno da li je to ispravno ili ne. Da li je to potrebno ili ne. Oni ne znaju. Ja znam. Meni je sve objašnjeno i ja znam, a ne mogu da učinim ništa. Bespomoćno ležim na ovoj slamarici i posmatram vatru. Ona gori. Njen plamen divlje pleše u ognjištu na isti način na koji moji vojnici sada jurišaju na zidine nekog novog grada. Ona isto tako ne zna svrhu svoje igre i svog postojanja. Ona ne zna da li čini dobro, da li me greje ili će mi možda naneti zlo. Kakvo zlo ona meni može da nanese kad ovako bezbrižno gori u ognjištu?

Capture of Joan of Arc, 1852, Adolphe Alexandre Dillens

Hodam u lancima. Pored mene koračaju dva stražara, dva viteza sa maskama na licima. Dva ogromna čoveka stežiu me za ruke i vode. Ja lebdim. Okupljena gomila uzdiše i kliče. Neki plaču, neki mole, neki se raduju i smeju. Trudim se da ne gledam u tu rulju iscepanih ogrtača i blatnjavih papuča. Trudim se da ne gledam sjajna odela i grbove koji ponosno sede na konjima i trude se da sakriju osmehe. Trudim se da ne gledam ni u vatru koja gori ispred mene. Zato gledam u nebo. Tražim objašnjenje i razlog, ali ih ne dobijam. Sivo nebo samo ćuti i osećam da me i ono posmatra, ali ja znam da me ono posmatra drugačije. Ono me priziva sebi.

The Life of Joan of Arc, 1843,  Hermann Anton Stilke

Stražari me guraju u vatru. Vezana sam, ne mogu da pobegnem. Odjednom počinjem da gorim zajedno sa njom. Napokon osećam razigrani plamen i u svom telu. Stapam se sa vrelom vatrom i postajem deo nje. Kada izgori ona izgoreću i ja i iza nje će ostati pepeo a iza mene neće ostati ništa.

Ada Vlajić

Nezaposlenost - ponižavanje ljudskosti

 Everett Shinn, Out Of A Job,  1908

Kathe Kollwitz, Unemployed,  1924

Ernst Neuschul, Unemployed, 1931

Franklin Booth, The Unemployed, 1931

Edwin Nooleen, Unemployed Men in Minneapolis, 1933

Ben Shahn, Unemployed, 1934

Percy Frederick Horton, Unemployed Man, 1936

John Everett Millais (1829-1896)

Džon Everet Mile: Ofelija, 1851.Galerija Tejt, London, Velika Britanija

Na slici je predstavljena Ofelija, lik iz "Hamleta", jednog od najpoznatijih Šekspirovih dela , kako pevušeći odlomke starih pesmica mirno pluta rekom neposredno pred smrt. Opis Ofelijine smrti, koji iznosi kraljica Gertruda, smatra se jednim od najpoetičnijih objava smrti u književnosti, a slika Ser Džona Evereta Milea predstavlja nezaboravni vizuelni izraz ovih reči. Ofelija, sluđena žalošću za poginulim ocem, dok je brala cveće, pada u reku i dozvoljava joj da je ponese i savlada. Mile je predstavio upravo trenutak kada se Ofelija prepušta reci i smrti, raširenih ruku, pogleda uprtog u nebo bez izraza straha i očajanja, usana otvorenih u pesmi. Šekspir opisuje mesto gde se događaj zbio, opisuje cveće i vrbu i Mile upija te opise i verno ih predstavlja na platnu. U želji da što vernije ilustruje Šekspirove reči, Mile pronalazi mesto na obali reke sa kojeg posmatra i sa kojeg slika pejzaž. U njega kasnije smešta predstavu Ofelije. Iako je slikanje u pleneru već dobro poznato i često korišćeno od strane raznih umetnika raznih epoha, Mile u jednom pismu sarkastično opisuje to iskustvo rečima: Preti mi poziv od suda zbog nedozvoljenog ulaska na tuđ posed... takođe mi preti opasnost od vetra koji bi mogao da me oduva u vodu gde bih intimno osetio Ofelijina osećanja kada je tonula u blatnjavu smrt... Svakako slikanje slike u ovakvim uslovima bi predstavljalo goru kaznu ubici nego smrt vešanjem. Prerafaeliti, kojima je i Mile pripadao, često predstavljaju slike usamljenih žena koje izražavaju osećanja žudnje i nervoze i, u ovom slučaju, ludila. Model za Ofeliju je bila Elizabet Sidal, koja je pozirala Mileu u kadi punoj vode koju su grejale sveće postavljene ispod nje. Mile je bio posebno ponosan na haljinu koju je kupio specijalno zarad ove slike, a koja se na slici prelepo stapa sa rekom u kojoj plovi cveće. Ova slika je dobila najveće pohvale zbog izvanredno, botanički detaljno predstavljene prirode i cveća. Jasno se može videti veliko drvo vrbe koje je palo, kao i mnoštvo cveća koje se jasno može identifikovati i koje ima veoma značajnu simboličnu svrhu: nezaborvak i mak - simboli smrti, ljubičica - simbol vernosti, dok Ofelija oko vrta ima venac od ljubičica, detalj prenet iz samog Šekspirovog dela. Ova simbolika bila je veoma poznata i jasna viktorijanskoj publici, dok su intenzitet boja i njihova specifičnost bili relativno novi i šokantni za publiku. Tragična smrt Ofelije, dirljivo i poetski predstavljena rečima u Šekspirovom delu, preneta je na platno četkicom Milea, koji je tu predstavio iskristalizovani trenutak između života i smrti.

Ada Vlajić

Sve Vaterhousove Ofelije

John William Waterhouse (1849-1917)

Ophelia, 1889

Ophelia, 1894

Gather Ye Rosebuds or Ophelia, 1908

Ophelia, 1910

Anksionzost Edvarda Munka

Edvard Munk: 

Anksioznost, 1894.

Ulje na platnu, Munkov muzej, Oslo

"Od kad pamtim patio sam od teških osećanja anksioznosti koja sam pokušavao da izrazim kroz svoju umetnost. Bez anksioznosti i bolesti bio bih kao brod bez kormila." – Edvard Munk

Teška osećanja anksioznosti, depresije i egzistencijalne krize obeležila su život i delo norveškog slikara Edvarda Munka. Turbulentno detinjstvo ispunjeno bolešću i smrću umnogome je uticalo na slikarstvo ovog umetnika koji je celog svog života u sebi nosio mnoga osećanja, strasti, bol, napetost i tugu a koja preplavljuju njegove slike koje savremenici nisu mogli u potpunosti da razumeju. Plašili su ih se. Plašili su se izražajnih lica i istine. Plašili su se izražajnih osećanja.

Patnja koja prožima Mukova dela odaje izrazitu empatiju koju umetnik oseća prema ljudskoj patnji. Posmatraču koji stoji pred slikom Anksioznost naziv slike nije potreban da bi razumeo stanje uma u kome se umetnik nalazio kada je stvarao ovo delo. Anksioznost izvire iz nesigurnih očiju naslikanih prolaznika koja nas posmatraju u iščekivanju odgovora i čita se na njihovim licima. Ova bleda lica prilaze posmatraču kao povorka duhova, kao pogrebna procesija. U njima se mogu pročitati slike njihovih duša. Osećanje uznemirenosti dodatno je pojačano vatrenim nebom prelivenih ekspresionističkih boja u pozadini i njegov odraz u Oslo fjordu kao i tamnih tonova tla.

Anksioznost se može osetiti u skoro svim Munkovim delima, anksioznost zbog onoga što nas čeka, univerzalno osećanje anksioznosti. Ova egzistencijalna anksioznost začeta još u detinjstvu provedenom kraj pobožnog oca čiji je morbidni pietizam Edvardu i njegovoj braći i sestrama uterivao strah u kosti. Smrt majke, zatim sestre kao i mentalna bolest druge sestre dodatno su pojačavali osećaj uznemirenosti u Edvardu što i sam opisuje: Bolest, ludilo i smrt bili su anđeli koji su boravili u mojoj kolevci i od tada me prate celog života. Slike kao što su Krik, Anksioznost ili Veče na Karl Džonu iskazuju upravo ova osećanja uznemirenosti, straha, patnje. Kako sam kaže, Munk nije želeo da slika muškarce koji čitaju i žene koje pletu, već žive ljude koji dišu, osećaju, pate i vole. On vidi ljude skrivene iza svojih nasmejanih maski, u svima njima vidi patnju i bol, vidi blede leševe koji nemirno jure vijugavom putanjom čiji je kraj u grobu.

Munkova anksioznost pojačana prekomernim pićem i učešćem u tučama postala je akutna. Halucinacije i osećanja persekucije naterale su ga na lečenje kod doktora Daniela Jakobsona. Posle intezivne osmomesečne terapije, život mu je postao mirniji a slike su se odlikovale svetlijim bojama i postale su manje pesimistične. Umro je u osamdeset prvoj godini života u svojoj kući u Ekeliju nadomak Osla.

Ada Vlajić

Veče na Karl Džonu

Krik

Suočavanje sa smrću

Edvard Munch 1863-1944

The kiss of  death

Death in the Sick Chamber, 1895, National Gallery, Oslo

Death in the sickroom,  1896, Lithograph

The death bed, 1895. Rasmus Meyer-Collection, Bergen

Death bed, 1896. Lithograph

The dead Mother and the Child, 1897/99 Munch Museum, Oslo

The Dead Mother 1899/1900 Kunsthalle Bremen, Bremen

Dragan Ilić, Slike

Radul Begov konak, Zaječar, 08.05.2013.godine, 20h

Pred otvaranje izložbe

Uvodna reč

Autor o izložbi..

Tvorac ideje...

Zapažena slika..

Predah..

"Žbun"

Prosjak (Devojčica ribar) Ilja Rjepin

1874, Ulje na platnu
Irkutsk umetnički muzej, Irkutsk, Rusija

Ilja Rjepin bio je ruski slikar i vajar. Njegovi realistički radovi pokazivali su veliku psihološku dubinu i napetosti unutar postojećeg poretka. U Sovjetskom Savezu dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka njegovi radovi su predstavljeni kao progresivni model kojim bi se u svome slikarskom radu vodili ostali slikari u ovoj zemlji. 

Rođen je blizu Harkova. Njegovi roditelji su bili ruski vojni doseljenici, obični ljudi, te se u njegovim delima često može primetiti veza koju je Rjepin osećao sa običnim čovekom. Često je slikao teme seljana, kako Ukrajinaca tako i Rusa, i u ovim delima oseća se snažna psihološka dubina likova kao i njihova društvena određenost. Posle umetničkog obrazovanja u Rusiji, otišao je u Pariz gde se upoznao sa delima impresionista, što je značajno uticalo na njegov kolorit i osenčavanje, mada je impresionistima generalno bio razočaran zbog njihovog prevelikog interes ovanja za boje, svetlost i kostime, a premalog interesovanja za ljude, koje je smatrao značajnim akterima u svojim delima. Obično je slikao narod, i za vreme carske Rusije bio je jedan od prvih portretista koji je putovao po Rusiji i crtao običan narod. Pored slikanja naroda, bavio se i predstavljanjem istorijskih tema, kao i portretisanjem carske elite i inteligencije tokom kasnijih godina. Ilja Rjepin stvarao je dela u stilu realizma, pažljivo birajući teme i likove koje će predstaviti, a koji će odašiljati jaku emociju i isticati značaj predstavljene teme i u posmatraču izazvati poštovanje i saosećanje. Govorio je da njegovo delo teži da kritikuje sve monstruoznosti podlog društva u kojem je živeo.  

Devojčica pecaroš ili Prosjak, što predstavlja drugi naziv ove slike, upravo pokazuje taj okrutan svet u kojem je umetnik živeo i ujedno običan narod od koga je potekao i kome se uvek vraćao u svojim delima. Na prvi pogled se primećuje pohabana i istrošena odeća devojčice, kao i njena neuredn a plava kosa, čime slikar nagoveštava nesretnu sudbinu prikazane devojčice, da bi njene oborene oči i tužan i izgubljen pogled stvorili emotivni naboj i izazvali osećanje empatije kod posmatrača. Konačno, usamljenost figure postaje sve izraženija i sve je jasnije da je devojčica usamljena i prepuštena sama sebi. Zagledan u lice devojčice, posmatrač ne može da ne razmišlja o njenoj sudbini, kao i o istoj sudbini mnoge druge dece tog vremena.  

Iako su Rjepinovi likovi jasno smešteni u vreme u kojem je umetnik živeo, tema koju predstavlja ovom slikom bezvremena je. Politički režimi se menjaju, društvene prilike takodje, tehnologija napreduje, ali slika devojčice koja stoji sama, u pocepanoj odeći pogleda preplavljenog tugom i bespomoćnošću prisutna je u svim epohama, pa se i dan danas sa ovakvim devojčicama susrećemo na ulicama svakoga dana.

Ada Vlajić